Šta nam zapravo donosi dualno obrazovanje?

dualno_o

Koncept dualnog obrazovanja, kako je definisan, predstavlja sistem prinudnog rada za decu, koja ne mogu birati da li će tokom školovanja raditi ili ne, već eventualno kod kog poslodavca će obavljati rad.

Tako institucija dualnog obrazovanja privatnim kompanijama obezbeđuje sigurni priliv jeftine radne snage. Zarada koja je Nacrtom zakona o dualnom obrazovanju propisana za rad učenika ograničena je na najmanje 50% minimalne cene rada, dok se radna nedelja učenika ograničava na 35 sati, što je zakonski maksimum za maloletna lica u radnom odnosu i međunarodni standard maksimalnog korišćenja dečijeg rada. To praktično znači da će učenici raditi puno radno vreme za 65 dinara po satu, odnosno uz platu od oko 9.000 dinara za mesec dana rada.

Sa druge strane, ulaskom dece na tržište rada proširuje se kontigent radne snage koja je u velikoj meri ionako nezaposlena. Time se dodatno pojačava konkurencija za ionako oskudna radna mesta i na kraju krajeva dodatno snižava već mizerna cena rada.

Tu nije kraj povoljnostima za kapital. U obrazloženju zakona najavljuju se podzakonski akti kojima će biti regulisane poreske olakšice, ali i finansijske stimulacije za kompanije koje uđu u sistem dualnog obrazovanja. Postavlja se pitanje zašto se ta sredstva ne ulože u razvoj školstva, osavremenjavanje opreme kojom škole raspolažu i usavršavanje nastavnog kadra, čime bi se učenicima obezbedilo kvalitetnije školovanje.

Zakon ne obavezuje privatne kompanije da nakon završetka školovanja ponude posao učenicima i tako zapravo ispune radna mesta već im se ostavlja prostor da iz godine u godinu obnavljaju isti proces a radna mesta stalno popunjavaju mizerno plaćenom radnom snagom dece.

Eksploataciji dečijeg rada doprinosi i potpuni izostanak uloge sindikata. Ne samo što deca neće moći da se sindikalno organizuju, već sindikatima nije propisana čak ni nadzorna uloga koja bi mogla da kontroliše zloupotrebu rada dece.
Suprotno, Privredna komora Srbije (PKS) se pojavljuje kao organ koji zamenjuje ulogu obrazovnih institucija i kreira i reguliše okvir unutar kojeg će se rad dece obavljati, dajući ili oduzimajući pravo privatnim kompanijama da uđu u sistem dualnog obrazovanja. To praktično znači da PKS, kao krovna organizacija svih preduzeća, svojim članicama reguliše uslove delovanja. Nije li po sredi sukob interesa?

Jedan od glavnih argumenata za uvođenje dualnog obrazovanja jeste usklađivanje potreba tržišta rada, odnosno privrede, sa sistemom srednjeg stručnog obrazovanja. Ipak, kada se pogledaju aktuelne potrebe tržišta rada u Srbiji, najtraženija je nekvalifikovana radna snaga. U slučaju da obrazovanje na ovaj način prepustimo tržištu možemo očekivati samo dodatno urušavanje i obrazovnog sistema i ekonomije. Kako primećuje Mario Reljanović, profesor radnog prava, „može se zaključiti da će naše škole masovno proizvoditi ‘motače kablova’ u godinama koje dolaze, budući da je to primarna delatnost stranih ‘investitora’ koji ulažu u stvaranje poslova u Srbiji“.

Ovo se da zaključiti i iz člana 5 Nacrta zakona o dualnom obrazovanju u kojem ne postoji nikakva jasna stategija razvoja društva, već se opet javlja PKS kao entitet koji predlaže opise poslova i aktivno oblikuje standard kvalifikacija i plan i program nastave. Bez jasne strategije razvoja ekonomije dualno obrazovanje ostaje samo još jedan resurs za eksploataciju jeftine radne snage od strane kompanija.

Aktivisti i aktivistkinje kampanje „Ko krade Rad?“ i Levi samit Srbije