Rijaliti je deo političke i ekonomske kulture koju grade Vukosavljević i Mitrović

Foto: Anifa Pk Gorin / FacebookFoto: Anifa Pk Gorin / Facebook

Deo srpske javnosti koji je prethodnih nedelja, ponovo, uzbuđen zbog emitovanja rijaliti programa, dobio je svog novog viteza – ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića.

Ministar je hrabro ušao u boj s medijskom aždajom Željkom Mitrovićem, čiji je program Zadruga 2 najviše zabrinuo deo javnosti. Vukosavljević predlaže regulaciju emitovanja rijaliti programa na televizijama s nacionalnom frekfencijom i oporezivanje takvih programa dok ujedno poziva REM da reaguje protiv „verbalnih i telesnih pornografskih sadržaja“. Pomoć od ovog regulatornog tela nije stigla, naprotiv, ono je odavno okrenuto u pravcu tržišnog regulisanja medijskog polja. Upravo s te tržišne strane došao je i Mitrovićev kontranapad – u svom prepoznatljivom stilu, on se svom silinom svoje medijske imperije obrušio na ministra koga naziva „neznalicom“ i koga optužuje da sopstveni narod naziva „narodom ludaka“.

Oba borca iskazuju veliku brigu za dobrobit naroda, međutim, njihov sukob, sa sve pridruženim učesnicima, je i sam postao neka vrsta produžetka rijalitija koji je, izgleda, teško zaobići.

Ministar je tokom svog mandata, kao i tokom vršenja prethodnih funkcija, imao sasvim dovoljno vremena da se javno usprotivi rijaliti programima, zašto je to učinio baš sad ostaje nejasno. Ono što jeste jasno je to da Vukosavljević nastupa iz pozicija ekstremnih desničara zabrinutih za „srpsku dušu“, takva politika je oličena u drugoj borbi koju on vodi – borbi za ćirilicu koja podrazumeva potiskivanje latinice (koju inače veći deo stanovništva koristi).

Osim toga, Vukosavljević, u čijem se resoru nalaze i mediji, ne dovodi u pitanje postojanje medijskog oligopola čiji je deo i Mitrovićeva kompanija Pink. Vukosavljević problem postojanja i učinaka rijaliti programa svodi na nedostatak „kulture“ onih koji te programe stvaraju i gledaju, a ne uviđa da su ti programi rezultat profitnih interesa pojedinaca i njihove već izgrađene ekonomske i političke moći što im je omogućila i Vlada za koju on radi.

Mitrovićeva briga za narod i kulturu je svakako licemernija. On je svoju imperiju izgradio na javnoj infrastrukturi i velikim javnim donacijama kojima su vlasti osiguravale nesebično propagiranje državnih politika na Pink kanalima, što je pratila i Mitrovićeva bliskost sa svim vlastima od Miloševića, preko Đinđića do Tadića i Vučića. Svo to vreme dok je njegova ekonomska i politička moć jačala, programi Pink televizija su stajali na stranu vlasti i ekonomskih moćnika bez obzira koliko su oni radili protiv većine stanovništva i sistematski donosili jad i bedu u zemlju.

Rijaliti programi koje Pink (kao i druge televizije) emituje nisu samo mazanje očiju javnosti kako bi se prikrili stvarni problemi (lečenje dece sms porukama, otimanje od trudnica i porodilja, pogibije radnika, isterivanje ljudi iz njihovih stanova itd.), već su i dodatna dobra poslovna šansa za medijske magnate kakav je Mitrović.

Ovi programi nisu ni kod nas ni u svetu nikakava novost, a za vlasnike medijskih imperija kakva je Pink, oni predstavljaju mogućnost dobre zarade uz minimalne troškove. Rijaliti programe, najčešće, ne stvaraju oni koji su stalno zaposleni sa dobrim zaradama, već oni koji su potplaćeni i angažovani preko raznih agencija i omladinskih zadruga. Iako su ti ljudi eksploatisani da rade jedan program, rezultate njihovog rada Mitrović može unovčiti kroz veliki broj kanala koji poseduje što mu je omogućeno zakonima ove države.

Oni koji učestvuju u rijaliti programima nisu u nekoj boljoj poziciji od radnika i radnica koji učestvuju u produkciji. Najveći deo tih ljudi učešćem u rijalitima pokušava da dođe do nekakve zarade pri tom „prodajući dušu đavolu“. Sami programi su tako koncipirani i režirani da reprodukuju najgore društvene obrasce – kompeticiju, mizoginiju, mačoizam itd. Učesnici, ukoliko žele da dođu do nekih para, moraju se povinovati takvim obrascima.

Tako ni vitez ni aždaja nisu nikakvi borci za dobrobit naroda, već predstavljaju deo iste političke i ekonomske kulture sistema koji nesebično podstiče jačanje pojedinaca na uštrb većine populacije.

Marko Miletić