Povodom Međunarodnog dana dostojanstvenog rada

parole 13_1

Međunarodni dan dostojanstvenog rada se obeležava 7. oktobra. U današnjoj Srbiji se pridev dostojanstven nikako ne može povezati sa imenicom rad.

I ne samo u Srbiji, nego i u čitavom svetu se duži vremenski period radna prava umanjuju, sve se svodi na to da je bitan samo profit, a da one/i koje/i taj profit proizvode postaju samo broj i ništa više. Tu, pored nas, svakoga dana se dešavaju različiti oblici nebrige, diskriminacije, mobinga, na društvenim mrežama čitamo o smrtnim ishodima onih koji su radili često i bez ugovora, bez odgovarajuće zaštite, radnice/i premoreni padaju u nesvest, štajkuju glađu zbog neisplaćenih plata, postaju invalitkinje/invalidi zbog uslova pod kojima rade i dobijaju otkaz. Prečesto se sve završava samo čuđenjem – „Pa zar je to moguće danas u dvadeset i prvom veku? Strašno!“

Poslovi koji se mogu naći su uglavnom preko raznih agencija, pa pored profita koji neka radnica ili radnik moraju da ostvare poslodavcu za kojeg rade, na svojoj grbači moraju da izdržavaju i one koji su samo posrednici i ništa više. Zašto onda imamo Nacionalnu službu za zapošljavanje, čemu ona služi, ako razne agencije preuzimaju ulogu posrednika? Sve češće se zaposleni i u javnom sektoru otpuštaju, tobože racionalizacija, a onda se te/i, ili neke/i druge/i radnice i radnici zapošljavaju preko neke agencije na istim radnim mestima, samo sa skoro upola manjom platom.

Sve/i polako postajemo potrošna roba u industriji motanja kablova, po raznim pekarama, trgovinskim lancima, UBER-ima, sezonskim poslovima, potpuno nevidljive/i, preopterećene/i da bismo imali vremena i snage da se organizujemo. Za zakon mi zvanično i ne postojimo, naš Zakon o radu prepoznaje samo one koje/i su ZAPOSLENE/I (što znači ugovor na neodređeno – za stalno) a sve i svi mi koje/i radimo na crno, preko ugovora o privremeno-povremenim poslovima, na određeno, honorarno, imamo težak put pred nama u pokušaju da se izborimo za poboljšanje radnih prava.

Naravno i stalno zaposlene/i su u lošem položaju, ali sve je manje njih, a sve je više nas koje/i smo u prekarnim oblicima rada. Ako radite 1 sat nedeljno, brišu vas sa spiska nezaposlenih, ali ako bi da se sindikalno organizujete – onda su vam stvari prilično otežane jer nemate ugovor na neodređeno. Dakle po potrebi ste radnica ili radnik, ali ne i zaposlena/ zaposleni. Po našem zakonu to nisu sinonimi, već ste za potrebe statistike sa jednim satom nedeljno brisani sa spiska nezaposlenih, ali niste dodati na spisak zaposlenih, gubite sva prava koja ste imali kao nezaposlena osoba, a otežano vam je da se organizovano borite za poboljšanje radnih uslova ili povećanje plate.

Solidarnost među radnicama i radnicima je teško održavati. Razlozi su strah od gubitka i tog malo plaćenog posla, apatija, ali i nedostatak vremena pošto se radi više od osam sati dnevno, ili se rade dva posla (jer smo zaokupljeni borbom da sebi i porodici nekako omogućimo tri obroka dnevno). Štrajkova i protesta (rascepkanih) ima svakodnevno, a većina je već prihvatila da je rad pod takvim uslovima i za tako male zarade nešto sasvim normalno. One/i koji štrajkuju ili javno govore o lošim uslovima budu obeležene/i kao neradnice/i, ucenjivanje i pretnje postaju vrsta pritiska koje koriste poslodavci u sprezi sa vladajućim strukturama (lokalno ili na nivou cele Srbije), pa je sve manje onih koje/i imaju hrabrosti da istupe u javni prostor i pobune se.

Dostojanstven rad nemamo, a nemamo ni dostojanstvenu zaradu. Smanjujemo na minimum sve lične potrebe, nemamo vremena ni novca za odlaske na javne događaje, kreditima koje uzimamo kupujemo udžbenike i lekove za decu, oduzimaju nam stanove i kuće kada od naših zarada ne možemo da vraćamo te kredite, ponižavaju nas na hiljadu načina, a govore da smo lenji, da živimo u prošlosti, da smo sami krivi za sve. Samo kapitalizam i kapitalisti nisu ništa krivi.

I naravno da onda imamo egzodus, pre svega mladih, koji odlaze u druge zemlje u potrazi za dostojanstvenim radom sa dostojanstvenom zaradom za dostojanstveni život. Dokle god je rad tržišna roba neće biti ni moguće drugačije, radna prava i uslovi rada će padati kao i zarade, a radnice i radnici će nastaviti da se međusobno optužuju, mrze, jedni drugima budu konkurencija, i za sve probleme optužuju one druge, nesvesne/i da su i same/i za nekoga ona ili onaj druga/i koja/i im oduzima posao, sigurnost, pristojan život.

Dakle sve dok radnica na trafici koja radi za 17.000-19.000 din. ne shvati da je se tiče i štrajk seljaka zbog skupog goriva, niskih otkupnih cena proizvoda, ili štrajk tekstilnih radnica u Foriju, radnika Goše, i naravno da taj seljak i ta radnica ili radnik moraju da znaju za radnicu na trafici koja ne može sa svojom platom da prehrani svoju porodicu. Dok se to ne desi, promene neće biti. Potrebno je da se povezujemo, upoznajemo, slušamo jedni druge, malo više obraćamo pažnju na one oko nas i počnemo da ukazujemo na to da je moguće drugačije društvo, gde će se za rad pod dostojanstvenim uslovima dobiti zarada od koje će posle zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba koje nam obezbeđuju fizički opstanak, preteći i za one druge potrebe koje nas čine kompletnim ličnostima, a nećemo biti samo brojevi u bazi podataka nekog tajkuna – poslodavca koji misli samo na svoj profit.

Milica Lupšor