Manifest

Protiv diktature kapitala!

 

Živimo u društvu izrazitih nejednakosti. U društvu bogate manjine i siromašne većine. Zajednička svojina, građena udruženim sredstvima u vreme socijalističke Jugoslavije, završila je u privatnim džepovima. Decenije privatizacije dovele su do toga da je Srbija danas deindustrijalizovana zemlja, sa ogromnom nezaposlenošću i najnižim platama u Evropi. Oni koji imaju bilo kakav posao, smatraju sebe srećnima. Iako im taj posao često ne obezbeđuje ni minimum egzistencije, prisiljeni su da trpe nehumane uslove rada jer veliki broj nezaposlenih čeka na radno mesto. U svakodnevnom strahu od siromaštva, radni ljudi jedni drugima postaju konkurencija. Za loše stanje zaposleni okrivljuju nezaposlene, mladi penzionere, oni koji rade u privatnom sektoru javne službenike. Ovakva tenzija je u interesu privilegovane manjine. Razgradnja solidarnosti otežava nam borbu za bolje uslove života.

Državne institucije i servisi su otuđeni od naroda, urušeni i dovedeni na rub propasti. Kao jedina alternativa nam se nude privatne firme koje se ne vode logikom zajedničkog napretka i potreba, već logikom profita i opstanka na tržištu. Iako nas ubeđuju da će bolje poslovanje privatnika u perspektivi dovesti do prelivanja novca i na siromašnije, vidimo da je ishod politike koja favorizuje kapital uvek isti – uvećanje bogatstva nekolicine na račun većeg dela društva. Ni javna preduzeća ne stoje mnogo bolje. Ona su razorena merama štednje, partijskim zapošljavanjem i lošim upravljanjem. Svrha prestaje da im bude kvalitetna proizvodnja dobara i usluga od opšte koristi, a neretko se dalje uništavaju sa ciljem da njihovu delatnost preuzmu privatne kompanije.

Zvanična ekonomska politika balkanskih zemalja vidi privlačenje takozvanih stranih investicija kao jedini pokretač razvoja regiona. Ono što se zapravo dešava je da multinacionalne kompanije sele proizvodnju u osiromašene zemlje periferije zbog eksploatacije jeftine radne snage. Sve vlade okolnih zemalja takmiče se u stvaranju što povoljnjih uslova kako bi stranom kapitalu smanjili troškove i poslovne rizike. Niska nadnica, ruiniranje radnog zakonodavstva i budžetske subvencije tu igraju bitan ulog. Realnog investiranja nema, niti povoljnih efekata na domaću privredu, pa su ekonomije periferije primorane na uvoz i pod prisilom stalnog zaduživanja. Zajmovi stranih fondova uglavnom se istope u potrošnji, odnosno vraćaju se uvećani u zemlje centra. Tako se i Srbija nalazi u začaranom krugu dugovanja stranim monetarnim fondovima, uvoza inostrane robe i subvencionisanja stranih kompanija. Domaći budžet postao je zato neka vrsta protočnog bojlera za akumulaciju stranog kapitala preko leđa hiper-eksploatisane domaće radne snage.

U ovakvim uslovima, pokušaji sindikalnog organizovanja najčešće su praćeni pretnjom otkazima, a oslabljeni sindikati nemaju kapaciteta da se adekvatno suprotstave antiradničkim praksama. Sa druge strane, okoštale sindikalne strukture često nisu dovoljno otvorene za radničke inicijative odozdo, a postojeće članstvo nije u stanju da se uhvati u koštac sa politički korumpiranim vrhom. Sve ovo posledično dovodi do gubljenja poverenja u sindikate, te ih i postojeće i potencijalno članstvo uglavnom ne vidi kao strukturu koja služi zaštiti radničkih interesa.

Naše male plate ne mogu da izdrže sva opterećenja. Kada se zbroje iznosi kirije i mesečnih računa, mnogim ljudima doslovno ne ostaje dovoljno novca ni za hranu. Mladi su onemogućeni da vode samostalan život, već zavise od starijih članova domaćinstva, njihovih penzija i plata. Mali broj ljudi može da obezbedi sebi krov nad glavom, a da žive u adekvatnim uslovima i da ne upadnu u celoživotno robovanje kreditima. Iz dana u dan povećava se broj porodica koje završavaju na ulici zbog bankarskih potraživanja, a sve ukazuje da će se ovaj trend nastaviti. Veliki problem predstavlja i to što najsiromašniji slojevi žive u nehumanim uslovima u naseljima u kojima ne mogu da ostvare ni najosnovnije ljudske potrebe. Zbog svega ovoga ne treba da nas čudi činjenica da radno sposobno stanovništvo u velikom broju odlazi iz zemlje u potrazi za socijalnom sigurnošću.

Ni sa penzijama ne stojimo ništa bolje. One ne samo da su male, već su potezi vlasti doveli do toga da je iznos koji će narednog meseca primiti naši najstariji sugrađani postao krajnje neizvestan. Pod izgovorom da se štedeti mora, neustavno su umanjene penzije koje ionako nisu dovoljne za preživljavanje. Socijalna katastrofa je i veća ako imamo na umu da uopšte nisu retke situacije u kojima, usled visoke nezaposlenosti i niskih plata, čitava domaćinstva preživljavaju od jedne penzije. Vlasti dodatno podstiču nesigurnost podizanjem granice za odlazak u penziju. Ukoliko imate godine starosti, pitanje je da li ćete imati dovoljno godina radnog staža, a dostizanje zacrtane granice od 45 godina radnog staža, u društvu sa ovako visokom nezaposlenošću, praktično postaje nemoguća misija. Nezaposlenost mladih i sve prisutniji nesigurni oblici zaposlenja, onemogućavaju nas da ispunimo sve zahtevane kriterijume. Kako stvari stoje, mladi ljudi teško da će u budućnosti moći da imaju kakvu-takvu sigurnost u starosti.

Izgubili smo i osnovne javne servise. Obrazovni i zdravstveni sistem, koje država sve više prepušta privatnom kapitalu, u lošem su stanju zbog nedovoljnog ulaganja u infrastrukturu i zaposlene. Lečenje i školovanje postali su privilegija. Posledice urušavanja javnog sektora svaljuju se na leđa širih društvenih slojeva, koji pravo na lečenje i obrazovanje u sve većoj meri ostvaruju o svom trošku. Izdaci, od lekova do školarina, predstavljaju veliki udar na budžete ljudi, čime mnogi bivaju uskraćeni i za osnovne potrebe. Statistike pokazuju da ukoliko dolazimo iz siromašnijih porodica, imamo drastično umanjene šanse da se univerzitetski obrazujemo. Sa druge strane, brojne usluge, poput specijalističkih pregleda, sve su nedostupnije ili se u potpunosti ukidaju. Kao izlaz se pojavljuju preskupe privatne klinike čije usluge siromašnim slojevima nisu dostupne. U Srbiji se danas umire od izlečivih bolesti.

Loše ekonomsko stanje još snažnije pogađa žene koje čine veći deo nezaposlenog stanovništva. Ukoliko imaju priliku za zaposlenje, rastrzane su između nekoliko slabo plaćenih radnih mesta. Za isti ili sličan rad plaćene su manje nego njihove muške kolege. Državne strategije za zapošljavanje žena podstiču nesigurne oblike zaposlenja kako bi im navodno ostajalo dovoljno vremena za brigu o porodici, kao da je to isključivo odgovornost žena. Opet, ako planiraju trudnoću, ne mogu uopšte da se zaposle. Kad zatrudne, dobijaju otkaz. Na sve to, režim licemerno okrivljuje žene da ne brinu o opstanku nacije jer ne rađaju dovoljno. Teret kućnog rada i brige o deci se u patrijarhalnoj javnoj sferi predstavlja kao nešto što je podrazumevajuće i prirodno za ženu. Ovo postaje još naglašenije nakon privatizacije i rezova u javnom sektoru, kada se nega porodice i održavanje domaćinstva u najvećoj meri svaljuje na njihova leđa. Tako se sa koncepta socijalne države prelazi na koncept socijalne majke. Između sudopere i bedno plaćenog posla, radno vreme žena uveliko premašuje osmočasovno.

Svi ovi procesi propraćeni su temeljnom retradicionalizacijom društva. Forsira se pogrešna slika o prirodnoj podređenosti žena i njihovoj manjoj sposobnosti u odnosu na muškarce. Kroz obrazovni i medijski sistem plasira se predstava o tome kakvu bi ulogu trebalo da ispunjavaju žene, a kakvu muškarci. Svako neuklapanje se kažnjava čitavim nizom različitih načina – od društvenog odbacivanja do, u najgorim slučajevima, teškog oblika nasilja. Njemu su najviše izložene žene, ali, takođe, i pripadnici LGBT+ populacije.

Podsticanje etničke, religijske i rasne mržnje među potčinjenim ljudima, sputava povezivanje i pomera fokus sa ključnih društvenih i ekonomskih problema. Elita radi na tome da se međusobno posmatramo kao zavađeni pripadnici različitih nacija, a ne kao pripadnici jedne iste potlačene klase. Još uvek se svuda osećaju razarajuće posledice ratnih politika iz devedesetih godina. U javnosti se barata iskrivljenim slikama tih događaja, kojima se potpiruju nacionalističke strasti i gaje pogubne ideje o neprestanoj nacionalnoj ugroženosti. Politička oligarhija često koristi ratnu retoriku spram susednih država. U javnoj sferi se kao glavno političko pitanje iznova nameće utvrđivanje nacionalnih granica, iako, paradoksalno, sve zemlje regiona, opustošene tranzicijom, nikada nisu imale niži nivo političkog i ekonomskog suvereniteta. Predstavnici političke elite se trkaju ko će biti „regionalni lider“, a zapravo su svi su pioni u službi globalnog kapitala.

Važan instrument održavanja ovakvog režima jesu mediji. Svakodnevno se preko njih šalju poruke o rastu plata, poboljšanju standarda i silovitom napretku, iako je stvarnost sasvim drugačija. Uostalom, dovoljno je da pogledamo u svoje novčanike da bismo videli da je to laž. Selektivnim plasiranjem informacija u mnogome se utiče na to kako će ljudi doživljavati svet oko sebe. Svedoci smo situacije u kojoj mnogi mediji, umesto javnom interesu, služe potrebama političkih i ekonomskih elita. Potpuno prepuštanje medijskog sektora tržišnom načinu opstanka nije se pokazalo kao garant njegove nezavisnosti, već je u konačnici vodilo gušenju kritičkih glasova i gašenju medija koji bi pokušali da koliko-toliko nezavisno deluju.

A mediji jesu jedan od najvažnijih stubova demokratskog društva. No, na šta se napravila ova naša demokratija? Učešće stanovništva u politici svelo se na glasanje na izborima. Nakon toga nas niko ni za šta više ne pita. Svojim glasom dajemo ovlašćenje političarima da rade u ličnom interesu, i u interesu svojih finansijera. Za njih je to postala unosna profesija. Protesti i štrajkovi su potpuno ignorisani od strane vlasti. Kada se privatizuju javna dobra, zanemaruje se javni u korist privatnog interesa.

Kultura i umetnost postaju sve podložniji tržišnom modelu funkcionisanja, što ne pogoduje ni onima koji ih stvaraju, ni publici. Prema takvoj postavci stvari, radnice i radnici u kulturi bivaju prinuđeni ili na različite ustupke i kompromise prilikom bavljenja svojim poslom, ili su osuđeni na tavorenje po marginama javnog prostora. S druge strane, kulturno-umetnički sadržaji postaju nedostupni sve većem broju stanovništva. Ovo je delom posledica toga što mnogi, pritisnuti pukom borbom za život nemaju finansijske uslove da sebi priušte takve sadržaje. Takođe, problem je i u nepostojanju infrastrukture i javnih politika koje bi podsticale ljude da se zainteresuju za njih, posebno u unutrašnjosti Srbije.

Globalna trka za profitom i stalnim rastom ostavila je nepopravljive posledice na životnu sredinu. Od klimatskih promena, do iscrpljivanja resursa, zagađenih reka i nesagledivih brda otpada, svaki poremećaj ekosistema dovodi do krize u društvu i stvara pogodno tlo za konflikte. Ekološke katastrofe najviše pogađaju najsiromašnije koji se od kriza teško oporavljaju, dok uzak sloj ljudi pronalazi način da na tome profitira. Kompenzacija za zagađenu životnu sredinu koju bi zagađivači trebalo da plaćaju kroz takse, poreze i kazne, ne može da povrati ravnotežu u prirodi. Uz to, raznim malverzacijama kompanije vešto izbegavaju čak i te zakonom propisane troškove. Iako na globalnom nivou malo doprinosi emisiji gasova staklene bašte po glavi stanovnika, Srbija daleko prevazilazi evropski prosek.

Dok troškovi hrane prevazilaze polovinu prosečne plate, poljoprivrednici su u Srbiji danas mahom u očajnom položaju. Razaranje zadruga i zadružne imovine oslabilo je položaj ljudi koji žive od zemlje. Suočeni smo sa katastrofalnim manjkom namenskih subvencija za poljoprivrednu proizvodnju i zaštitu useva, dok država rasprodaje i pod koncesije daje dobra stranom i domaćem krupnom kapitalu. Zbog loših ekonomskih politika svake godine je sve veći broj proizvođača prinuđen da odustane od plodova svog rada i kvalitetnog proizvoda – hrane.

Aktuelna socijalna kriza proizvod je logike koja ljude vidi samo kao sredstvo za stvaranje profita. Siromaštvo i nejednakosti nisu nešto prirodno. Njih kreira i održava kapitalistički način proizvodnje, u kojem tek nekolicina ljudi poseduje gotovo celokupno društveno bogatstvo. Ostatak stanovništva primoran je da prodaje svoju radnu snagu za mrvice koje jedva da obezbeđuju puko preživljavanje.

 

Za demokratski socijalizam!

Kritika kapitalizma sve je rasprostranjenija. Ako je u nekom trenutku i vladala ideja da nema alternative, sa krizom koja je potresla veliki deo planete razvio se širok krug pojedinaca, pokreta i partija koji su se organizovali u svrhu borbe za jedno drugačije društvo. Želimo da postavimo temelje za izgradnju društva koje u prvi plan ističe potrebe ljudi, a ne profita.

Osnova takvog društva mora biti demokratizacija politike i ekonomije. Zalažemo se za kreiranje institucija koje će nam omogućiti odlučivanje o stvarima koje nas se direktno tiču. U političkoj sferi, potrebno je oživeti mesne zajednice koje će dati ljudima priliku da razgovaraju i odlučuju o svojim potrebama. Ove informacije potrebno je povezati sa višim nivoima samouprave uz neposredno uključivanje proizvođača dobara i usluga sa njihovim specifičnim znanjima. Saradnja različitih manjih lokalnih zajednica, sa jedne strane, i direktno povezivanje korisnika i proizvođača, sa druge, može voditi većoj efikasnosti i izgradnji solidarnosti, koja nije moguća u okvirima individualizovane kapitalističke proizvodnje i potrošnje. Takođe, vraćanje radničkih saveta na radna mesta otvorilo bi prostor za direktno učešće radnica i radnika u odlučivanju o uslovima rada. Politička i ekonomska demokratija nužni su aspekti prevazilaženja bede koju danas živimo. Ništa o nama bez nas samih!

Potrebno je zaustaviti dalju privatizaciju. Investicionu politiku treba kreirati u skladu sa širim planom reindustrijalizacije. Treba u obzir uzimati principe ravnomernog regionalnog razvoja, kvalitetnih poslova i izgradnju kapaciteta koji će stanovništvu obezbediti dobra široke potrošnje. Dostupne komunalne usluge, kao i institucije kulture, ulaganje u nauku i tehnologiju, preduslov su napretka. Usluge koje pružaju javna preduzeća najčešće zadovoljavaju osnovne potrebe stanovništva i kao takve ne smeju postati predmet mešetarenja na tržištu ili partijskog zapošljavanja. Potrebno je ojačati demokratsku kontrolu i učešće stanovništva u upravljanju komunalnim delatnostima. To se može postići jedino usklađivanjem znanja i iskustava zaposlenih iz struke sa potrebama ljudi. Tek jačanjem i demokratizacijom proizvodnog i uslužnog sektora u javnom vlasništvu, možemo obezbediti društveni život koji se odvija u interesu većine.

Potrebno je promeniti zakonski okvir tako da se sva javna dobra i usluge zaštite kao dobra od opšteg značaja. Javna infrastruktura i usluge moraju biti dostupne svima bez obzira na imovinski status.

Iz dosadašnjeg iskustva jasno je da treba raskinuti koncesijske ugovore s privatnim preduzećima u projektima proizvodnje ili pružanja usluga od javnog značaja. Umesto forsiranja javno-privatnih partnerstava koja se predstavljaju kao lek za propalu privredu, potrebno je uvesti u praksu i podsticati javno-javna partnerstva. Ovakvom praksom uspostavlja se mehanizam za solidarnu razmenu znanja, kao i novčanih i infrastukturnih kapaciteta između javnih preduzeća.

Zalažemo se za potpuno besplatno i svima dostupno obrazovanje na svim nivoima. Svako mora imati mogućnost za razvitak sopstvenih potencijala. Nijedna oblast znanja ne sme biti zanemarena i podređena logici tržišta. Zalažemo se za renoviranje postojećih i izgradnju novih škola, fakulteta, biblioteka i studentskih domova, kao i za osavremenjavanje pedagoških pristupa, nastavnih sadržaja i sredstava. Prosvetne radnice i radnici moraju imati veće plate i bolje uslove rada. Neophodno je povećati i broj zaposlenih u odnosu na broj učenika, kako bi mogli da se više posvete učeničkoj i studentskoj populaciji.

Zdravstveni sistem mora biti organizovan tako da bez izuzetka obezbedi zadovoljavajući kvalitet zdravstvene zaštite za sve. Pristupačnost zdravstvene nege podrazumeva dostupnost i jednak kvalitet usluga svim slojevima stanovništva, uključujući ugrožene i marginalizovane grupe, osobe sa invaliditetom, starije osobe itd. Organizacija zdravstvene službe mora biti fizički pristupačna i u ruralnim područjima. Neophodno je zaustaviti proces komercijalizacije i dalje napredovanje privatnog sektora zdravstva, koji odgovara na potrebe samo onih koji imaju novca da plate zdravstvene usluge. Država mora da ulaže dovoljno sredstava kako bi obezbedila dovoljan broj medicinskog osoblja, a nužno je ulaganje i u održavanje, unapređenje i izgradnju sveobuhvatne zdravstvene infrastrukture. Zalagati se za adekvatan zdravstveni sektor znači obezbediti bolje radne uslove medicinskih radnika i radnica, te kreirati okruženje u kom je omogućen dostojanstven tretman samih pacijenata i pacijentkinja. Preduslov razvoja svakog pojedinca i pojedinke jeste dobro zdravlje, preduslov dobrog zdravlja je zdravstveni sistem koji bezuslovno brine o psiho-fizičkom stanju svih, a preduslov takvog zdravstvenog sistema je društvo koje potrebe ljudi stavlja ispred profita.

Zalažemo se za zaradu koja će se obračunavati spram potreba dostojanstvenog života čoveka, a ne spram isključivog interesa privatnog kapitala koji se konstantno uvećava brutalnom eksploatacijom radnica i radnika. Razvoj tehnologije i automatizacija procesa proizvodnje treba da služe skraćenju radnog vremena i poboljšanju radnih uslova. Tehnološki napredna industrija mogla bi zaposliti veći broj radnika koji bi radili manji broj radnih sati, umesto što u zaostalim uslovima tek nekolicina radi i pritom biva izrabljivana po 9-10 sati dnevno. Ovo je primarni uslov razvoja kapaciteta i kreativnosti svakog čoveka pojedinačno, i čovečanstva u celini.

Penzije moraju biti garantovano pravo ljudi i moraju biti dovoljne da najstarijem delu stanovništva obezbede sigurnost. Država je tu da bude servis stanovništvu i da im garantuje ono na šta su stekli pravo svojim višedecenijskim radom. Takođe, uslov za ostvarivanje penzije i starosni prag za odlazak u penziju moraju biti niži – ne želimo da na poslu ostanemo do smrti već da uživamo u dostojanstvenoj starosti.

Kvalitetan odmor i rekreacija pozitivno utiču na fizičko i psihičko zdravlje stanovništva i zato moraju biti dostupni svima, a ne samo privilegovanoj manjini. Nužno je obezbediti javno finansirano ulaganje u dečja, omladinska i radnička odmarališta.

Zdrava životna sredina preduslov je za blagostanje u društvu, a krize u prirodnoj ravnoteži prelivaju se u socijalne krize. Dužni smo obezbediti čist vazduh, zdravu hranu i pitku vodu za svo stanovništvo, kao i za buduće generacije. Danas razumemo ekološke procese i nalazimo se na stupnju tehnološkog razvoja na kojem je to moguće. Zalažemo se za državna ulaganja u održive tehnologije koje neće zagađivati prirodu, posebno u energetici, poljoprivredi, industriji i saobraćaju. Protivimo se lažnim rešenjima poput malih hidro-elektrana u zaštićenim područjima i zahtevamo da se povlastice preusmere na solarnu i energiju vetra ili biomasu tamo gde je to optimalno. Niko ne sme da ima pravo da privatizuje prirodna dobra i ubira profit eksploatacijom. Prirodni resursi kao što su vode, šume, rude ili zemljište su naša zajednička dobra i moraju biti korišćeni na održiv, dugoročno planiran način. Otpad nije đubre već resurs. Sakupljače sekundarnih sirovina koji obavljaju važan deo reciklažnog ciklusa moramo dekriminalizovati i zaštititi njihova radna prava.

Moramo se izboriti za prehrambeni suverenitet! Srbija ima uslove da proizvodi kvalitetnu hranu i preko potreba svog stanovništva. „Nevidljiva ruka“ slobodnog tržišta neće zauzdati multinacionalne korporacije, naprotiv, upravo njihov monopol uporno održava visoku cenu prehrambenih proizvoda. Zalažemo se za podsticaje ne samo individualnim proizvođačima već i zadružnim modelima upravljanja koji bi omogućili bolji pregovarački položaj i samoogranizovanje oko sekundarnih delatnosti, poput skladištenja, plasmana i prerade.

Dobar javni prevoz predstavlja jedan od važnih uslova za ostvarivanje velikog broja potreba i aktivnosti. Gradski i međugradski saobraćaj je neophodno planirati shodno dugoročnim potrebama stanovništva. Svi ljudi, bez obzira da li žive u centru ili na periferiji, jednako zaslužuju kvalitetan, pristupačan i učestao prevoz do posla, doma zdravlja, škole, parka, porodice ili prijatelja. U tom kontekstu, prevoz ne može biti usluga na tržištu kojom će neko sticati privatni profit i svi njegovi sektori moraju biti pod javnom upravom stanovništva. Nema ravnomernog društvenog razvoja bez razvoja ravnomerne saobraćajne mreže.

Zalažemo se za javno finansiranu izgradnju neprofitnih društvenih stanova čime bi bilo obezbeđeno svima dostupno stanovanje. Novac od solidarne rente za stanove koje obezbeđuje država bio bi izdvajan za fond iz kojeg bi se gradili novi. U 21. veku svaki stan mora imati obezbeđenu vodu, struju, kanalizaciju, grejanje, internet. Takođe, kvadratura treba da bude prilagođena broju članova domaćinstva. Važno je infrastrukturno unaprediti i prilagoditi sva naseljena mesta sa ciljem ujednačavanja kvaliteta života. Domovi zdravlja, kulturni centri, škole, vrtići, samoposluge, administracija, igrališta, sportski tereni, bioskopi, pozorišta – sve ono što olakšava i ulepšava svakodnevni život – moraju biti dostupni svima i svuda.

Oživljavanje napuštenih prostora u kojima se mogu ispunjavati društvene potrebe je od velike važnosti – previše ljudi nema krov nad glavom da bismo dozvolili da neiskorišćena infrastruktura bude prazna. Potrebno je dodatno oporezovati zapostavljene prostore u privatnom vlasništvu. Treba omogućiti neprofitnim društveno angažovanim inicijativama da zauzimaju neiskorišćene, napuštene prostore i pružiti podršku njihovim idejama i planovima.

Zalažemo se za kulturnu politiku koja bi podrazumevala demokratizaciju kako produkcije, tako i distribucije kulturno umetničkih sadržaja. Jednako se protivimo tome da polje kulture bude uređeno isključivo po tržišnim principima, kao i tome da kultura bude shvaćena kao elitistička niša u kojoj uživaju samo privilegovani. Kulturna produkcija mora imati aposolutnu autonomiju, a kulturna dobra moraju ostati u javnom vlasništvu i jednako dostupna svima.

Naravno, uvek nas pitaju ,,ali odakle pare za sve to?“ Na ovo pitanje kojim se iskrivljuje perspektiva mi odgovaramo: ,,ali ko je postavio prioritete kako se troši i ovaj novac koji imamo?“ To svakako ne mogu biti strane investicije koje subvencionišemo velikim svotama. Tako otvorene fabrike ne nude nikakvu razvojnu perspektivu već isključivo poslove koji nas fizički i psihički sakate. Sasvim suprotno, zalažemo se za usmeravanje zajedničkog novca u razvojnu banku koja će planski ulagati sredstva u razvoj domaće privrede, kvalitetne poslove i dobre radne uslove. To je jedini način da se izađe iz uvozne i kreditne zavisnosti. Takođe, imperativ je uvođenje progresivnog poreza koji će delimično omogućiti preraspodelu bogatstva ka najsiromašnijima. Povećanje poreza imućnima dozvolilo bi nam smanjivanje poreza na najniže zarade i proporcionalno povećanje neto plata. Transparentno upravljanje zajedničkim resursima u temelju je razvojnog društvenog projekta.

Potreban nam je razvoj društvenih banaka čiji osnovni cilj, za razliku od komercijalnih, nije maksimalizacija profita već prikupljanje i usmeravanje sredstava u različite socijalne i ekološke projekte koji služe unapređenju zajednice. Ovakav tip ulaganja omogućava redistribuciju sredstava ka siromašnijim sredinama i sektorima koji su zanemareni, gradeći mrežu solidarnosti koja ulaže u dobrobit socijalne ekonomije i društvene zajednice u celini.

Zakon o radu koji je trenutno na snazi posledica je katastrofalne ekonomske i investicione politike države koja promoviše eksploataciju radništva kako bi privukla kapital. Od suštinske je važnosti postaviti zakonodavni okvir koji garantuje pravo na dostojanstven rad. Zakonska zaštita zaposlenih morala bi uključivati kompletna radna i socijalna prava – pravo na dostojanstvenu zaradu, odmor, bolovanje, porodiljsko odsutstvo, štrajk, sindikalno organizovanje itd. Nužno je zakonska zaštita radnica i radnika angažovanih na privremenim i povremenim poslovima. Da bi se zakonska regulativa zaista i sprovodila, neophodna je i kontrola primene zakona u praksi koju bi pored nadležnih institucija trebalo da vrše i sindikalna tela i druge organizacije civilnog sektora koje se bave radničkim pitanjima.

Zbog svega ovoga potrebno je da se sindikati trgnu iz letargije. Nužno je da oni postanu instanca koja postavlja uslove i brani radničke interese, a ne tek tampon zona u tzv. socijalnom dijalogu. Da bi to bilo moguće, oni se moraju dokazati kao dostojni i posvećeni reprezenti radništva koji su sasvim nezavisni od uticaja političkih i ekonomskih elita.

Podruštvljavanje kućnog rada je nužan proces u izgradnji pravednijeg društva. Potrebno je raditi na uvođenju što više javnih kuhinja, javnih vešernica, obdaništa i drugih široko dostupnih servisa koji bi obavljali poslove koji unutar patrijarhalnog sistema vrednosti padaju na žene. Takođe, nužno je i ukidanje polne podele rada i u porodičnoj i u javnoj sferi, kao i ukidanje formalnih i neformalnih hijerarhija po polu u sferi uticaja i odlučivanja. Žene i muškarci moraju biti isto plaćeni za obavljanje istih poslova. Nužno je ukazivati da podele poslova na ,,muške“ i ,,ženske“ nisu nikakva prirodna stvar. Naprotiv, trebalo bi da se podstiče razvoj svih pojedinki i pojedinaca tako da profesije biraju shodno svojim afinitetima, a ne ulogama koje im se nameću. Te uloge su posledica patrijarhalnog svetonazora koji se obnavlja kroz obrazovanje, medije, kulturu, a mi se oštro suprotstavljamo svim seksističkim praksama. Uvek ćemo se boriti protiv politika koje pod plaštom tradicije i običaja poturaju diskriminaciju svih onih koji se ne uklapaju u rodne kalupe.

Nezavisni i slobodni mediji su jedan od ključnih faktora za održavanje visokog stepena demokratičnosti unutar javne sfere. Nužno je obezbediti apsolutnu slobodu medija koji će, nezavisno od bilo kojih centara moći, obavljati svoj posao u skladu sa novinarskim kodeksom. Potrebno je boriti se protiv monopolizacije i centralizacije medijskog polja.Treba razvijati javne medijske servise, oživljavati lokalne medije razorene tokom procesa privatizacije i insistirati na javnom finansiranju nezavisnih i neprofitnih medija. Oni će svojim sadržajima bitno uticati na širenje informisanosti o društveno relevantnim pitanjima, kao i na podizanje svesti o važnosti kritičkog mišljenja.

Snažno se protivimo nacionalističkim matricama koje su, u različitim varijacijama, služile kao legitimizacijski okvir manje-više svim režimima od urušavanja socijalističke Jugoslavije. Nužno je insistirati da svi odgovorni za ratne politike – i ideološki insipiratori i konkretni počinionci ratnih zločina – odgovaraju za svoja zlodela. Važno je ukazati na štetnost lokalnih imperijalističkih politika. U njima ovdašnje elite vide susedne države kao prostor u kome će, pod izgovorom „odbrane nacionalnih interesa“, sprovoditi ili zagovarati šovinističke prakse. Regionalna saradnja ne bi trebalo da bude tek evrointegracijska floskula već istinsko povezivanje između naroda koji su neuporedivo viši nivo suvereniteta imali unutar zajedničke socijalističke države. Taj suverenitet sigurno nemaju danas u tobože nezavisnim i demokratskim državama koje su podignute na masovnom stradanju nevinih ljudi. Naše internacionalističko opredeljenje nije ograničeno samo na jugoslovenske narode, već je važno podsticati aktivnu saradnju i izgradnju zajedničkih politika na širem nivou i u tom smislu protiviti se svim imperijalističkim uticajima, svejedno da li dolaze sa zapada ili istoka.

***

Zalažemo se za društvo koje će zadovoljiti potrebe svih ljudi, solidarno uključenih u poduhvat za ispunjenje svih njihovih potencijala! Zajedničke ciljeve ćemo ostvariti jedino demokratskim odlučivanjem šta i na koji način proizvodimo kao društvo, razvijajući sredstva za proizvodnju u zajedničkom vlasništvu. Zalažemo se za društvo demokratskog socijalizma!