Koliki nam minimalac zapravo treba i zašto naš zahtev mora biti radikalniji?

lss 1

Koliko mesečno novca izdvajate za komunalije? Imate li zaostali dug za struju i da li strepite od svakog zvona na vratima u strahu da nisu došli da “iseku žice”? Kreće školska godina, koliko vas košta da detetu kupite nove knjige i sveske, ranac i patike? Kad ste poslednji put mogli svojoj porodici da priuštite letovanje? Ili malo skromnije, ručak u restoranu? Da li vam je račun u minusu? Kako ga pokrivate? Ukoliko vam je dotrajala veš mašina ili bojler da li ste u mogućnosti da neophodne uređaje zamenite novim? Kolika vam je uopšte plata?

Minimalna zarada u Srbiji za 2017. godinu iznosila je 143 dinara po satu, odnosno najviše 25.000 dinara za puno radno vreme na mesečnom nivou. Podaci govore o tome da u Srbiji za minimalac radi 350.000 ljudi. Ogroman je broj i onih koji primaju tek nešto malo preko minimalne plate, a nisu retki ni slučajevi da radnice i radnici nakon što prime minimalac, sa svog računa vraćaju sumu novca gazdama. Polovina odraslog stanovništva ima ukupne raspoložive prihode manje od 213 evra! Kako sa tim novcem preživeti mesec, a kamoli priupštiti sebi i porodici nešto više?

Pri tom, u popisu troškova nismo pomenuli ono na šta ode najveći deo primanja – hranu. Svako ko je jutros otišao u market u nabavku može izračunati koliko je još takvih kupovina moguće obaviti za 25.000 dinara. Zvanična statistika kaže da za minimalnu potrošačku korpu tročlana porodica mesečno izdvaja 36.000 dinara, a da od toga 16.000 ode na hranu. Kakva je to hrana, ako troje ljudi dnevno pojede 500 dinara? A imajmo u vidu da minimalna potrošačka korpa govori o tome koliko troši najsiromašnija trećina stanovništva. Kakav je onda kvalitet života na minimalcu koji je i dalje daleko ispod minimalne potrošačke korpe?

Nebojša Atanacković, glasnogovornik Unije poslodavaca, kaže da se čovek “prilagodi svojim mogućnostima”. U slučaju minimalca i minimalne potrošačke korpe to znači da se ljudi naviknu da doslovno žive preživljavajući, lišeni ikakvog izgleda za životom dostojnim čoveka. Za Atanackovića to nije preveliki problem.

Ali šta i očekivati od osobe koja izjavi da mu zahtev sindikata da se minimalna zarada izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom liči na komunizam? Iako je zahtev da se minimalna zarada poveća za 11.000 dinara do sada najradikalniji sa kojim su sindikati izašli u javnost, treba podcrtati da je u pitanju minimalni zahtev koji ako se ispuni obezbeđuje 500 dinara dnevno za hranu tročlane porodice.

Sa druge strane profiti preduzeća iz godine u godinu rastu, što se ne odražava na životni standard nas, većine ljudi koji ono što oni nazivaju prosečnom platom uglavnom sanjamo. Šta tek reći o stranim investitorima, koji se godinama najavljuju kao recept za ekonomski oporavak Srbije? Oni nastavljaju da uzimaju državne subvencije i otvaraju bedno plaćene poslove na kojima se radnici i radnice izrabljuju do iznemoglosti, bez ikakve perspektive da će moći da vode kako-tako normalne živote.

Ne, zahtev da se minimalna plata poveća za 11.000 dinara nije ni radikalan niti bi nas takvo povećanje odvelo u komunizam. Štaviše, naša računica govori da bi minimalna plata za život trebalo da bude i tri puta veća od cifre koju današnja statistika etiketira kao minimalnu potrošačku korpu. Skromni zahtevi sindikata i njihov bojažljiv pristup pregovorima govore nam ono što već znamo – moć sindikata je mala. Ipak, od borbe za bolji život ne može se odustati, a znamo i da novca ima. Potreban nam je udruženi pritisak koji će sindikatima otvoriti put i gurnuti ih da isporuče radikalnije zahteve.

Zahtevamo platu za život, platu koja može podmiriti potrebe ljudi!

Levi samit Srbije