Dostojanstvena plata za dostojanstven život

ko_radi_boji_se_gladi2

Zagarantovana minimalna zarada u Srbiji iznosi 22.800 dinara. Prema proceni Zavoda za statistiku broj ljudi koji prima najnižu dozvoljenu nadoknadu za svoj rad kreće se između 300 i 350 hiljada. Tačni podaci o tome (kao i o broju zaposlenih koji primaju manje od minimalca, ili ne primaju platu) nisu dostupni. Naime, državne institucije koje raspolažu njima, ne objavljuju ih.

Tako, ostaje skriven pravi broj radnih ljudi koji od svojih zarada ne mogu da namire ni najosnovnije potrebe svojih domaćinstava – održavanje života i radnog kapaciteta – odnosno trošak minimalne potrošačke korpe, koji, prema računici iz jula ove godine, iznosi 36.069,32 dinara.

Dok bi poenta minimalca trebalo da bude upravo obezbeđenje minimuma životne sigurnosti zaposlenog.

Takva uloga minimalne zarade je još uvek vidljiva u važećem Zakonu o radu, koji inače u mnogome pogoduje poslodavcima. Prema tom zakonu visina minimalne zarade treba da pokrije cenu minimalne potrošačke korpe. Uz to, na osnovu stavova koji regulišu minimalnu zaradu, imamo razloga da je tumačimo kao privremenu meru koju poslodavac može da primeni jedino u posebnim okolnostima (na primer, usled značajnog pada proizvodnje), a ne kao redovnu praksu. Na žalost, ovaj aspekt minimalca nije dovoljno jasno regulisan, čime je ujedno omogućena njegova zlupotreba.

U ovakvoj situaciji bi povećanje minimalca bio jedan, iako mali, ipak važan korak ka poboljšanju životnog položaja velikog broja ljudi. Međutim odluka Socijalno-ekonomskog saveta o povećanju minimalne zarade od 13 dinara po satu, koja treba da stupi na snagu početkom naredne godine, ne da ne obećava, nego je izravno cinična. Osim što minimalni troškovi života jednog domaćinstva i dalje ostaju izvan dometa tog povećanja, promena kursa evra u budućnosti lako može da ga proguta – što se i događalo u prošlosti. Dakle, o ovom povećanju najbolje je da govorimo pod znacima navoda.

I dok primaoci minimalne zarade najavljeno povećanje najverovatnije neće ni osetiti, javni budžet hoće, i to u veličini od nekoliko desetina miliona evra, budući da će država, po dobrom tranzicijskom običaju, izaći u susret poslodavcima, tj. privatnim interesima, i preuzeti troškove poreza i doprinosa na iznos povećanja.

Cenu takve politike subvencionisanja privatne sfere plaća većina stanovništva koja postaje sve siromašnija. Danas se u riziku od siromaštva nalazi otprilike jedna četvrtina stanovništva, dok prema državnoj studiji publikovanoj ove godine, ispod praga siromaštva živi 7,3%. Prosečno materijalno stanje daleko je od onoga što bismo mogli nazvati dostojanstvenim. Sa realnom prosečnom zaradom od oko 40.000 dinara mesečno ne mogu se platiti ni dve trećine prosečne potrošačke korpe koja bi trebalo da je novčani izraz dostojanstvenog životnog standarada.
Te brojke, međutim, ne iscrpljuju ceo spektar siromaštva. Niska plata ne znači nužno podjednako nizak kvalitet života. Ukoliko razvoj javnog sektora predstavlja strateško opredeljenje određene države, njenom stanovništvu mogu biti dostupni niz za život značajnih i kvalitetnih usluga, kao i javna dobra. Međutim strateško opredeljenje Srbije je upravo suprotno. Sistemsko smanjivanje javnog sektora i sprovođenje programa štednje, rezultira srozavanjem kvaliteta, komercijalizacijom, pa i izravnom privatizacijom javnih dobara, usluga i preduzeća: škole bez sanitarnih čvorova i razredima od trideset i nešto učenika, sve skuplje studiranje, sve više pacijenata na jednog lekara, prodaja profitabilnih javnih preduzeća i davanja izvorišta vode u koncesiju su neki od simptoma dotičnog strateškog opredeljenja.

Vlast se rado hvali rastom broja zaposlenih. Deo tog rasta se postiže statističkim mađioničarstvom, ali čak ni to vešto opscenarstvo ne uklanja znakove koji ukazuju na rast siromaštva i nesigurnosti. Naime, kako možemo saznati iz istraživanja Statistika i dostojanstven rad Sarite Bradaš, u 2016. godini do najvećeg rasta zaposlenosti (35%) došlo je kod starijih od 65 godina, dakle kod onih koji bi trebalo da mogu da žive od svojih penzija; nadalje, kod mladih između 15 i 19 godina starosti, što se makar delimično može objasniti otežanim pristupom daljem obrazovanju. U oba slučajeva izrazito je visok stepen neformalne zapsolenosti, dakle, bez ugovora o radu, odnosno socijalnog, zdravstvenog i penzionog osiguranja.

Posledice takvog produbljivanja siromaštva i nesigurnosti se ne iscrpljuju u stanjivanju novčanika i dozvoljenim i nedozvoljenim minusima na tekućim računima. One pogađaju sve aspekte života, počevši od potrebe za ličnim razvojem, preko zadovoljenja kulturnih potreba sve do mentalnog zdravlja. Na primer, prema istraživanju koje je sprovelo Eurofound (Evropska fondacija za poboljšanje uslova života i rada) u zemljama Evropske unije, svega polovina zaposlenih koji su u riziku od siromaštva se oseća većinom vremena psihički dobro, dok 10,5% sebe smatra depresivnim, a 18,2% veoma nervoznim. Može se opravdano pretpostaviti da bi rezultati za Srbiju bili gori budući da je standard niži od proseka u EU.

Rešenje za ekonomske probleme o kojoj vladajuća elita rado trabunja je samozaposlenje. Međutim, njihovo prizivanje duha preduzetništva – osim što je unapred osuđen na neuspeh poput bilo kog prizivanja duhova – jeste moralno licemerno, ekonomski besmisleno, a politički isplativo opet samo za tu elitu: što je više samozaposlenih, to je bolja statistika zaposlenosti, to je veća šansa za još jedan mandat ili makar za neku pohvalu od neke instiucije EU ili drugog autoriteta.

Rešenje se mora tražiti na sasvim drugom mestu, izvan vladajuće ekonomske i političke logike, i izvan uobičajene prakse rešavanja pitanja plata utemeljenom na ideji socijalnog dijaloga. Domet mogućnosti pregovaranja oko položaja radništva pokazuje se upravo u pregovorima o minimalcu: siromašni će ostati siromašni, poslodavci će dobiti poreske olakšice. Šire jedinstvo građanki i građana, sindikata, udruženja, progresivnih partija, pokreta i inicijativa u borbi za dostojanstvene plate i životni standard moglo bi da bude korak ka rešavanju društvenih i ekonomskih nedaća.

Tekst napisao
Andraš Juhas, član Levog samita Srbije i kampanje “Ko krade rad?”
član uredništva portala Mašina